A na Kadinjači breze su vitke k’o borci ranjene legle uz breg…

“…Tišina, tišina, zatišje bitke,
na suve usne kaplje sneg.”

Ovako počinje čuvena pesma “Kadinjača” Slavka Vukosavljevića, a i moja priča o spomen-kompleksu Kadinjača koji sam u više navrata obišao. Sve starije generacije đaka, a posebno mi Ere, se sećaju obaveznih odlazaka u bioskop na projekciju Užičke republike (čuvene scene sa Brankom Kockicom u Rambo izdanju na kakvo nismo navikli kada je on u pitanju) i priču o Radničkom bataljonu koji je hrabro izginuo u bitci kojoj se ishod unapred znao, praveći odstupnicu Vrhovnom štabu NOP-a tog hladnog novembra 1941. Mi Užičani kao deca smo bili posebno fascinirani gledajući film jer su se odjednom imena naših škola i preduzeća koja smo mi do tada uzimali zdravo za gotovo počela vezivati za konkretne ljude u filmu koji je cela bivša Juga bila “obavezna da dobrovoljno” gleda. Andrija Đurović, Dušan Jerković, Sreten Gudurić, Nada Matić za nas su bile samo škole, prodavnice, pekara…

Kao što i sama pesma kaže, Kadinjača se nalazi na 14 km od Užica kada se krene ka Bajnoj Bašti. Put od grada vodi serpentinama i za nekih 15tak minuta polagane vožnje već se mogu nazreti beli spomenici koji sačinjavaju sam kompleks. I ako se bitka odigravala na mnogo širem području zahvatajući sve između Jelove gore, Ponikava i sela Zaglavak, spomenik zauzima čitav jedan breg na okuki puta od Bajne Bašte ka Užicu, sa odvajanjem za aerodrom Ponikve.

Sam spomen kompleks sastoji se od gomile kamenih gromada poređanih u poredak kao da čine sam vojnički bataljon koji predaje poslednji raport komandantu odreda Dušanu Jerkoviću ali čak i najpovršnijem posmatraču odmah upada u oči da su kamene gromade iako precizno postavljene ipak nepravilne u odnosu jedna na drugu i narušavaju savršen sklad vojničke discipline i uniformnosti, ali to nije slučajno jer bataljon koji je Vrhovni štab poslao u tu bitku i nije bio sastavljen od vojnika, bio je Radnički bataljon koga su činile tri čete radnika i zanatlija.

Ne znam da li je to slučajnost, ali kada god sam bio na Kadinjači, vreme je bilo vedro i pogled je dopirao desetine kilometara daleko na sve strane. Uvek je vladao neki mir i ako znate priču, dovoljno je samo na trenutak da zaboravite na stvarnost i set za bitku je spreman. Golemi kameni spomenici u tišini čekaju nadiranje Nemačke borbene grupe “Zapad” i znak svog komandanta da su Nemci dovoljno ušli u klešta branilaca i da pakao može da počne. Istina, prava bitka se odigrala u snegu (“…crvena krv je procvetala, kroz snežni pokrov, hladan i beo.”) ali zvuk kamiona koji polako savladavaju krivine sa druge strane i prilaze našoj “zasedi” upotpunjuje ceo doživljaj.

Na drugoj strani kompleksa, bližoj samom putu, nalazi se brdašce sa kružnim stazama, klupama i topovima koji datiraju kako iz vremena bitke tako i iz kasnijeg perioda, ali upotpunjavaju ceo doživljaj da se tu nekada odigrala krvava bitka. Tu stoji i naknadno postavljena ploča sa natpisom tadašnjeg državnog vrha, koja je obeležila 40 godina od bitke i zasadila red breza koje su se uključile u bitku bez kraja i skrivaju topove i spomenik u zasedi od vozila koji tuda svakodnevno prolaze.Tu se još nalazi i neki motel/restoran, za koji nikad nisam video da je otvoren, ali bar namernicima nudi prostran parking, dok stotinak metara  niz put, ka Užicu, na jednoj krivini postoji kafana sa sjajnim pogledom u kojoj možete popiti piće (i gde će vas čudno pogledati ako im uz kafu zatražite flaširanu a ne običnu vodu).

Naravno, lepo vreme i povetarac koji je kao neki ponosni kustos stalno prisutan i svaki čas menja pravac kao da želi da se osvrnete malo na ovu, malo na onu stranu i svakom kamenom bloku poklonite malo pažnje, brzo vas vraćaju u sadašnjost, podsećaju da je bitka davno gotova,  krvavi sneg davno okopneo ali da žrtve Radničkog bataljona ipak nisu bile uzaludne i da je pobeda četiri godine kasnije ipak pripala slobodi, a da će svaki okupator na ovim prostorima uvek isto proći, jer kao što Slavkova pesma završava:

“Rođena zemljo, jesi li znala
— tu je pogin’o bataljon ceo;
crvena krv je procvetala
kroz snežni pokrov, hladan i beo.
Noću je i to zavej’o vetar.
Ipak, na jugu vojska korača:
Pao je četrnaesti kilometar,
al’ nikad neće — Kadinjača!”

Više o ovome na Kadinjača

Advertisements