Istra vol.1

Moje izlaganje će biti kao Sumrak saga, ako niste raspoloženi za feljton, odmah preskočite.

O Istri nisam imala pojma, nisam nikad bila. Znala sam samo da mi se sviđa, na neviđeno.

„U nešto srećnije vreme’’ muž i ja smo obišli od severnoafričkih destinacija ono što nudi prosečna srbijanska dvosobna turistička agencija sa uslužnom kujnom, kao i nekolicinu grčkih destinacija sa željom da ih bude još više jer volimo da posećujemo ’’isto’’ ali naravno da se drugačije zove. U tom smislu nagledali smo se izvikanih Glifada i izuzetnih eko-plaža na kojima kornjače legu jaja ’’i pazite da ih slučajno ne zgazite’’ (iako nikad niko nije video nijedno kornjačino jaje, ali to je zaboga jer to nikad nije taj period u godini), zatim meduza na Sitoniji velikih kao ratkapne i da skratim, razni su se peskovi uvlačili u gaće naših kupaćih kostima, da se jednostavno izrazim.

U vreme uobičajenih nedoumica kuda ove (2010.) godine na letovanje, naši drugari (bračni par, zvaćemo ih Ron i Hermiona, radi očuvanja privatnosti) nam se javljaju i iznose egzotičnu ponudu – ajmo zajedno u Istru, Ronova tetka koja živi pored Novigrada će nam naći džaba smeštaj. Isprva skeptična potom egzaltirana, kupila sam najveću i najdetaljniju kartu Istre koju sam mogla da nađem (1:135 000) jer zna se – dobra karta je pola letovanja, bar u mojoj glavi. I lepo vreme, podrazumeva se. Pršurići, Kukurini, Barbariga, Kokaleto, Brtonigla. Čitamo nazive mesta i pitamo se kako su Poreč, Rovinj i Pula dobili tako jednostavna imena. Ustreptali svi, ja pogotovo.

Dan polaska je stigao. Treba naravno u startu naglasiti da smo poneli 7 Maxija hrane, a da dok smo se približavali granici, Hermiona je našla za uputno da ispriča par slučajeva potpunog preuzimanja hrane nekolicini ovdašnjih namernika od strane susednih graničara, potpuno nepotrebno. Ljudi su nas pozdravili sa ’’srećan put’’ i aj zdravo. Šibanjem ka Opatiji sa čvarcima u kolima (na kojima je insistirala moja majka Grečen, opet konspirativno ime), bratstvo i jedinstvo je moglo ponovo da počne. Odmah da kažem i sledeće godine smo putovali u Istru, da vas saspens ne izjeda.

Dajem vam prvo Grožnjan. Hermiona, cura koja radi u muzičkoj umetnosti, odmah je rekla da to mestašce ne smemo da propustimo jer je leti puno muzičkih, likovnih i arhitektonskih radionica i kurseva, te da ima i svoj mali džez festival. Mahnita od želje da vidim što više, poterala sam grupu još prvoga dana u ekskurziju.

U Grožnjanu je sve staro na najlepši mogući način. Netaknut je i nezaprljan savremenom civilizacijom. Udaljen 15ak km od mora s pogledom na Motovun, naseljen najviše Italijanima, ovaj biser na geografskoj karti miriše na hortenzije, odiše spokojem, a šačica stanovnika izgleda da mnogo ne mari za spoljašnji svet, u eksterijeru datiranom između 15. i 17. veka i ne treba da se mnogo vrpoljite. Na svakom koraku su male galerije, izgledaju neodoljivo. Zaštitini znak su mačke koje su ravnopravni stanovnici mesta. Tako se nekako i nose. Mrtve su ladne. Jedna beše posebno druželjubiva, nazvali smo je Bronhi, zbog šare. (Sledeće godine sam naišla na tu mačku u istoj ulici. Bar želim da verujem da je ista.) Sva je prilika da ćete se najesti smokava u avgustu ako krenete ka izlazima iz mesta, ima ih kao cveća.

Naravno da smo zatekli letnju scenu džez festivala. Sve se poklopilo za početak moje ljubavi za ovo mesto.

Advertisements