Istra vol 2. Cittanova & Poreč (Luna parku ljubavi moja)

(Pročitajte očiju vam onaj prvi deo da ne ponavljam otkud ja ovde, s kim i kako ili ne morate, kako ’oćete). Da nastavim, nikad se ne zna kad jogunastim čitaocima sve ovo može da postane dosadno pa da ne gubim vreme.

Pošto gradivo mora brzo da se prelazi: kupanje u Steli Maris pored Umaga preskočite jer smo dobili informaciju da je to veliki urinarnik sa toboganima na naduvavanje koji možda privlačno izgledaju i služe dečjoj radosti, ali manite se ćorava posla. Da ne grešim dušu, u Umagu ima zaista lepih plažica sa šiljastim stenicama na koje možete izgrebati nožice ako nemate šlapice, ali o šlapicama drugom prilikom. Dok pljesneš dlanom o dlan i spereš malo soli evo nas u Novigradu. Večernja šetnja koja je nametnuta još prvog dana od strane velike diktatorke (pogled u mene, zovimo stvari pravim imenom).

Novigrad je kao mesto najbliže našem konaku izgledao na internetu iz beogradske kvartire sasvim pristojno, međutim jedno je slika a drugo prilika. Da napomenem da naši drugari Hermiona i Ron imaju sina koga ću takođe zvati konspirativnim imenom – Beba, te da on ima u tom trenutku nešto više od dve godine. Beba nije posebno naporan dečak, međutim kako smo nogom kročili u centar Novigrada tako smo naleteli na lunać sa svim obaveznim komponentama prosečnog lunaća, čitaj – ringišpilom i ostalim fercerajućim sadržajima. Hermiona kao već iskusna cura i majka, namakla je Bebi ceger na glavu te prođosmo, ali smo odmah potom naleteli na veliki otvoreni bazar, tzv vašar, pa će ostati zabeležen njen komentar koji je uputila Ronu: „Ne razumem zašto si nas doveo na ovu kupusijadu u Mrčajevcima“. Samo sam se donekle složila sa drugaricom, da se razumemo – samo kupusijada u Mrčajevcima liči na kupusijadu u Mrčajevcima. Iako mesto ima lepu marinu i istina, nudi fotogeničan zalazak sunca, posle sitne šetnje po mestu zaključili smo da nema potrebe da se tu vraćamo i da vreme i pažnju treba trošiti npr na Poreč, te sutradan tamo i odosmo. Fotke iz Novigrada ne prilažem.

Normalno da sam se radovala da odem u „Parenco“. Za seminarski iz starog veka sam spremala Eufrazijevu baziliku, podrazumeva se da sam od tad pola zaboravila ali ko te pita, zlaćkaste tesere u apsidi bazilike su me privlačile koliko i šareni staklići prosečnu svraku, znači mnogo. Uvek lepo spremim turističku skriptu kao prava štreberka, čekali su me ostaci Neptunovog hrama, Romanička kuća i još koješta. Ali ajde od početka.

Stari grad volim da obiđem u svakom mestu koje posećujem. U Poreču uglavnom zauzima malo poluostrvo i posebno obilaženje dalje okoline me nije mnogo zanimalo. S obzirom da je grad utvrđen u 2.veku a kasnije kroz vekove „trpeo“ arhitektonski uticaj Venecije (kao cela Istra uostalom) slabo šta je tu moglo da mi se ne dopadne. Uske uglačane kamene ulice klizave čak i za ravne sandale, bifore i trifore u cveću kad god podignem pogled u visinu prvog i drugog sprata; srećna sam i samo trepćem.

Naravno da smo stigli do bazilike u vreme službe, pa smo ždraknuli unutrašnjost samo s’ ulaza. U atrijumu su izloženi ostaci koječega iz ranohrišćanskog i vizantijskog perioda, ali pošto se Beba unervozila, bilo je vreme da se manemo umetnosti, pa Hermiona i ja uzesmo dete te krenusmo ka jednom od izlaza iz starog grada, gde se ispostavilo postoji još jedan praznik za dečje oči, jeste – LUNAĆ. Izgleda da su leti popularni, nisam se tome nadala. Ron i Džeremi (da, shvatam da sam malo bolje mogla da izaberem konspirativna imena) srećni ostaše da tresnu po pivo u centru a kad se dete zasitilo šareniša vratile smo se i završile promenadu na samom kraju poluostrva. (Da se razumemo, dete se nikad ne zasiti šareniša, nego su suptilne i odabrane reči koje sam izgovorila Bebi sredile stvar: „Znaš da ću da te bacim u more ako ne kreneš“. Hermiona mi daje da Bebi pričam takve stvari, da, toliko je dobra drugarica i mudra žena.) Sa Dekumanusa (glavne uske džade) se skreće desno i izbija na vilu Polesini pretvorenu u hotel, božanstveno malo zdanje, boje haljine koju je moja sestra Žozi bila ljubazna da mi pozajmi. Sledećeg leta kad smo Džeremi i ja ponovo došli u vizitu Poreču, ta haljina je bila jedina odeća koja je lepo kontrastirala mojoj ubogoj izgoreloj koži. Napomena – kad izgorite, nikako ne oblačite belo, crno, žuto, zeleno, te boje stravično naglašavaju crvenilo, radije se okrenite bledoj trešnji, posebnoj nijansi roze boje ili možda da prosto ne izlazite iz sobe dok sramota ne prođe. Ne i ja, ja samo smanjim posle u fotošopu „saturation“ na fotografijama koliko je potrebno i šibam dalje.
Kupanje u Zelenoj laguni, preporučljivo. Ima i Plava laguna, u njoj se nismo kupali.

Poreč, odličan 5.

Advertisements