Ženskasti tekst o Rovinju i okolišu (Istra vol.3)

Razmišljala sam da li da pišem o Vrsaru. Sa Džeremijem sam obišla varoš u sumrak kada je već bilo kasno za ozbiljnije razgledanje, a spomenuću i da sam prethodnog dana stala na pola ježa u vodi pa sam i dalje imala 7-8 bodlji u stopalu (početnički budalasto sam zagazila u more bez šlapica) te sad u Vrsaru u štiklama (lepota iznad svega) kao težak ranjenik, nisam bila posebno sposobna za veliki štrapac. Odhramala sam jedva uzbrdo samo do župne crkve Sv Martina i spustila se zadivljujuće hitro do prvog restorana usled gladi. Eto to je o Vrsaru. K’o da nisam ni bila. Ne vredi da pišem.

Treći deo istarske sage je o Rovinju. OK i malo o okolini jer ipak ne padnete iz aviona u neko mesto nego malo i putujete ovamo i onamo kroz neke predele.

Za Rovinj nisam spremila nikakvu skriptu, išla sam na ljubav na prvi pogled. Nekad osećaj stvarno ne prevari.

Prve godine sam proglasila pokret u Zelenoj laguni jer sam tog dana zapljunula Rovinj (to znači „kupite kofice, šlapice, gaćice“, sad shvatam da mi je samo falila zviždaljka) te su se puna kola zaputila do nove tačke na mojoj sad već raskupusanoj karti. Stigli smo u najlepše vreme, još uvek je bio dan a bočno svetlo padalo je sa neke ko zna koje strane. Prilaz gradu je sam po sebi impresivan. Šetamo marinom do jezgra Rovinja smeštenog na poluostrvu koje vam je već pukom formom prijemčivo oku, sve i da ne spomenem raznobojne fasade. Zanimljivo mi je bilo što nikad pre nisam prilazila nekom gradu a da sam istovremeno naišla na prvoklasnu razglednicu. Da ne dužim, u startu smo bili očarani i posle 50-ak fotografija mogli smo da krenemo dalje. Moj otac Dominik bi rekao – „Ama nemojte trošti toliko film ljudi božji“, ali to sam ti ja. Znam, bolest.

Kako smo zakoračili u kamenu uličicu koja će nas dovesti do platoa sa crkvom Sv Eufemije, Hermiona i ja smo sasvim prirodno doživele 3-6 srećnih frasova zbog galerija i džidžarnica na koje smo nailazile i pošto nije bilo turista iz nekog razloga, ulicom je samo odzvanjalo „ jao Ivana vidi ovo, a vidi ovo Hermiona kako je slatko, e a pogledaj ovo, jao a vidi ovo, jao, jao, jao“. Ron i Džeremi ne dele strast prema šarenišu što donekle razumem, pa smo pohitale uzbrdo. Jednostavna barokna crkva i zvonik pored nje dominiraju gradom a prostrani plato je delom opasan zidinama sa kojih puca pogled na more i na šetalište ispod, sređeno kao bombona. Nastavili smo putem koji nam je izgledao logičan, pored crkve nizbrdo. Ajme šta nas je tu dočekalo. Ulica Grisia, tačnije skalinada, zapravo je najživopisniji deo starog grada. Ako je Firenca grad muzej, Grisia je ulica galerija. Žamor na sve strane i odjednom more ljudi. Posle sam saznala da decenijama unazad u avgustu postoji dan kada umetnici ovde izlažu svoja dela, ali za mene je i ovo bilo previše. Džeremi je snimao video pri celom silasku niz ulicu i nedavno sam pogledala ponovo taj snimak. Osim što polako silazim sa dva foto aparata (mojim oko vrata i Džeremijevim u ruci i to izgleda krajnje bizarno), zasmejala sam se pri pogledu na moju facu koja je istovetna faci deteta koje je došlo kod Vilija Vonke. Potpuno opčinjena tiho izgovorim „ovde je divno“. I jeste divno. Na kraju skalinade je barokni Balbijev luk koji zaokruži ceo utisak i šta više da objašnjavam, potrčala sam u baštu prvog kafića na glavnom trgu i rekla: „ A sad kafa, sok, šta ko voli. Želim da sedim i da uživam“. Pored nas sede starija gospoda, pričaju na tečnom beogradskom. Beba po običaju odlazi od našeg stola i seda za tuđi, evidentno zanimljiviji, a mi matori jedemo kolače i smeškamo se.

Sledeće godine, Džeremi i ja sami krećemo put Rovinja jer stara ljubav zaborava nema. Usput stajemo da potrošim koji snimak na nešto što se obično zove „zaustavi kola“ , dok ne shvatimo šta je to zbog čega se zaustavljamo. Imam dar da vidim „neobičan cvet tamo iza drveta koje je iza one tamo kuće, vidiš?“ pa po potrebi stopiram ekskurziju da se to „ispita“. Ispostavilo se da u blizini Vrsara i Funtane na tački „zaustavi auto“, poznati skulptor Dušan Džamonja ima izložbu sopstvenih eksponata (park skulptura) na povećoj pedantno održavanoj parceli, sasvim lep razlog za ispitivanje. Skulpture su raštrkane na sve strane, neke posred livade, neke u blizini objekta koji sam morala da ždraknem, nema razloga da to ne učinim. Izvesni gospodin se bavio popločavanjem neke staze i nije reagovao kad smo Džeremi i ja prošli pored njega i ušli u ograđen posed u kome je takođe bilo izloženih radova. Tu je i bazen. Sela sam na ivicu, sve mi je bilo nekako lepo i ukusno sređeno. Ne, ma otkud bih pomislila da je to zapravo „trespassing“ i da će neko izaći iz hasijende i početi da negoduje. Da je ovo američki film sa Rozanom Arket ili Robertom Daunijem, već bi nas dva niska (ili još gore visoka) krvoločna psa jurila da nas rastrgnu ali pošto nije, u stilu „ne okreći se sine“, posed smo mirno i dostojanstveno napustili. Na dokaznom materijalu (priloženoj fotografiji) nema indicija da će se desiti bilo kakva drama za 3 minuta. Pogreši živ čovek.

Malo skretanje s puta vodi do drvenog vidikovca sa koga puca pogled na Limski kanal. Ovo su već sitna slova za visoku ocenu, ne morate ovo da učite.

Rovinj i sledeće godine lep i osunčan. Mažem se faktorom 30 u blizini crvene zgrade sa cvetnim balkonom jer vidim da tog dana nije „milo sunce“ kako Hermiona voli da kaže. Posle ponavljačke ture, idemo na Škarabe da se kupamo. Neki simpatični žitelj nas upućuje na pogrešnu stranu ali karta je tu. Ostaci malog uslužnog objekta, očito iz doba SFRJ na jednoj od plažica svedoče o stepenu propadanja ali plaža je plaža i nije ni loša. Kupanje je odlično a ako se uzme u obzir i pogled na trojac koji smo nazvali „Samson, njegova žena i njen otac- jogi letač“ (sliku takođe prilažem) i zabavni sadržaj nas je zadovoljio u potpunosti.

Eto. Ništa lunaći, ništa vašar, samo morska idila.

Ma vidim, ženskast mi je ovaj tekst, skrenula sam potpuno sa traga Evlije Čelebije ali biće bolje sledeći put. Sto posto.

Advertisements