Summer Fling

Prvi put je bilo fascinantno. Drugi put je bilo fascinantno.

Leto 2012. Svi znamo kakvo leto bilo prošle godine. Na ostrvu koje je skoro pa bez vegetacije bilo je i malko toplije. Sunce, kamen i mirisi hrane iz taverni stopili su se u žitku masu i razlili po Kalderi. Pre nego što smo došli znali smo gde je najbolji giros u gradu, da od našeg smeštaja do centra ima nešto više od 600 koraka i da će vrućina biti antologijska.

Leto 2013. Moglo bi se reći mnooogo prijatnije. Isti smeštaj, isto odstojanje. Giros na istom mestu, i dalje najbolji. Sunce, kamen i mirisi hrane iz taverni i dalje su tu, prave nam društvo i polako postaju deo onoga što obično zovemo jednim od “naših mesta”.

Fira.

Što bi rekli – kao u košnici, ljudi zuje na sve strane, kao i vespe, kvadovi, mini automobili tipa kabriolet ili regular, cisterne sa gorivom, kola hitne pomoći, autobusi… Centar ostrva, administrativni, saobraćajni, svakakav. Pre podne užurbano, u podne užurbano, uveče isto. U prodavnicama se može nabaviti apsolutno sve. Iznenađujuće, ali nema sieste, jer se radi punom parom, pa čak i na vreme (neverovatno je da autobusi idu tačno u minut, neki švajcarski sindrom, ko će ih znati).

Luka se nalazi u podnožju 300 metara visoke Kaldere, na kraju strmog puta sa serpentinama, užurbana kao i ostatak grada. Usidrena je između skoro vertikalnih stena najrazličitijih dezena, struktura i tekstura. Brodovi nisu tačni kao autobusi, ali su zmajevi, idu 30-40 čvorova na sat, što u realnom životu znači da 45 km (koliko otprilike iznosi distanca Santorini-Ios) pređu za manje od jednog sata. Kažu da je to brzo. Za kruzere se nismo interesovali, jer oni obično stoje na nekom fensi mestu, van luke, vidni sa Kaldere, šmekajući se sa turistima.

Upravo je pomenuta Kaldera najimpozantnija pojava na Santoriniju – litica koja se strmoglavo obrušava u more i zbog svog polumesečastog oblika pruža konstantno savršen pogled na krater aktivnog vulkana, celom unutrašnjom ivicom ostrva. Tu su Skaros, Mesa Vouno i plato istočne obale, ravan kao tepsija. Generalno govoreći, Santorini je jedan geološki spektakl, što nekima (čitaj: meni) predstavlja nepresušni izvor fascinacije i razlog za posmatranje sa poluotvorenim ustima.

Kasno poslepode Kaldera pukne od zlatnog sjaja sa zapada. Čućete da je Santorini najpoznatiji po tim zalascima sunca (romantika i tako to) i videćete da se hiljade turista načičkaju kao ptice na žici dok posmatraju na zapad i pale bliceve. I prže se i stiskaju i poziraju i tako to. Bzvz. Najlepše je skloniti se u neku baštu sa hladom od oleandra ili u jedini parkić u gradu, zaprepašćujuće neprovaljen od turista. U svakom slučaju, ne može se pogrešiti, jer ama baš svi restorani-park-kafići-trgići imaju pogled na more, dok ste vi van gužve i slušate neki fini džez. Zlatno do večeri prelazi u bakarno, pa u ljubičasto. Do kraja večeri smene se sve nijanse vidnog spektra, nemoguće je nabrojati sve te boje i efekte koje stvaraju na šarenim kućama i plavim kupolama.

Mačke.

Videsmo jednu ono kao lepu mačku. Mislim, ok su ostale, ali lažu na razglednicama – lepe mačke nisu sa Santorinija.

Vlasnici zlatara.

Na glavnoj džadi u Firi i Iji su zlatare. Zlatare imaju specifičan ekosistem koji se održava veštačkom klimatizacijom, zbog ugodnog boravka sledećih vrsta živog sveta: mercator belopantalonikus auris (gazda zlatare), canis auris (reklo bi se pas čuvar zlatare, u stvari lenjo smetalo na pragu, koje koristi blagodeti gore pomenute veštačke klimatizacije) i customerus bahatus auris (prosečna mušterija, neodređenog pola i starosti). Vlasnici zlatara fascinantnu grudnu maljavost prenose već hiljadama godina sa oca na sina, zajedno sa radnjom i tajnama zanata.

Vina.

Kažu da su dobra, odlična čak. Nismo probali. Neko je antialkoholičar, neko nije hteo da bude solo drinker.

Hajking.

Pošto smo proši put hajkovali po planini Mesa Vouno i pisali kasnije o tome, ovaj put nismo išli na istočnu obalu. Na zapadnoj strani ima nekoliko hajking staza. Kažu da je najlepša ona koja ide od Fire do Ije, obodom Kaldere, dugačka 10 km. Procenili smo da ista nije pogodna za mesec jul, pa smo prešli njenu kraću varijantu, od Imeroviglija do Fire. Udobno, lagano, sa konstantnim pogledom na vulkan i veliko plavetnilo. Usput smo šmeknuli naš budući properti – kućicu punu potencijala, sa jednom maslinom i okućnicom na kojoj se gaji čeri paradajz.

Ija.

Kao da svaki dan jedete tortu. Celu tortu sa belim fondanom preko čokoladnog lava kolača. Šećer na steroidima. A onda odete u Meteor caffe i napijete se vode da se to malo razblaži. I onda poželite da zauvek ostanete na tom mestu, pored tog prozora, sa tim jastukom na koji ste se podbočili, dok gazda pušta Jazz radio.

Advertisements